SLOBODA RIJEČI: Ko kupuje a ko prodaje diplome!?

Navodno, na taj način se srozava ugled visokog obrazovanja i na tržište rada šalju nekompetentni kadrovi koji ne mogu odgovoriti potrebama privrede i društva. Dakako, najefikasniji način da se povrati ugled nekada glasovitom obrazovanju čiji imidž dugujemo pretohdnom socijalizmu i komunizmu, jeste ukidanje privatnih obrazovni institucija. U tom cilju neophodno je da se obrazovna politika prilagodi prethodnom stavu koji je najčešći zaključak organizacija čije članstvo čine studenti javnih univerziteta, kao što je Unija studenata Republike Srpske.

Upravo u tom pravcu je išao akt Vlade naslova Strategija obrazovanja Republike Srpske za period 2016. – 2021. godina, a kojim je pored strože kontrole odvijanja obrazovnog procesa, predviđeno da se privatnim fakultetima u budućnosti zabrani da izvode studijske programe iz oblasti medicine, prava i prosvjete.

Iza ove lažne brige Unije studenata RS za obrazovni sistem Srpske, a kojoj pokušava da udovolji aktuelna politika, krije se uhljebizam. Istina je da privatni fakulteti skoro svakim danom niču kao pečurke posle kiše. Tako, samo u gradu Doboju postoje četiri visokoškolske ustanove od kojih su tri privatne, a koje svake godine stvaraju nove generacije diplomaca.

Predstavnici studenata javnih univerziteta pozivaju se na tržište rada i njegove potrebe, ali i sami znaju da tu u prvi plan izbija briga da neće neki uhljeb isti kao i oni zauzeti im mjesto u javnom sektoru. Realan sektor skoro pa jedva egzistira, a tamo gdje "ima posla", radi se o privrednim subjektima i ustanovama koje se naslanjaju na državni budžet. Dalje, to znači da se na tim mjestima mogu uhljebiti samo oni koji su politički podobni, a diploma je samo puka formalnost, bez obzira da li je izdao privatni ili javni univerzitet.

Unija studenata ne griješi puno kada navodi da se na privatnim fakultetima diplome prodaju, a ne stiču. Međutim, ipak pored mnogobrojnih privatnih fakulteta koji zaista prodaju diplome, postoji jedan broj fakulteta koji drži do nekih standarda, te statusa i uslova koje uživaju njihovi studenti tokom obrazovanja. Umjesto da se oštrica kritike usmjeri prema onima koji daju akreditacije fakultetima čiji je primarni cilj samo i samo profit, traži se rješavanje problema tako što će se eliminisati privatna inicijativa u oblasti obrazovanja. U EU i SAD djeluju mnogobrojni univerziteti, a najprestižniji su oni u privatnom vlasništvu, a njihov student je najteže postati.

Studentski pokret u svim državama predstavlja važan faktor koji utiče na društvene tokove, a često iznjedri i pojedince koji utiču na preobražaj i promjenu čitave zemlje, a u Republici Srpskoj i BiH je razdrobljen na niz autonomnih i poluatonomnih organizacija. Saradnje između studenata privatnih i javnih univerziteta gotovo pa i nema, a umjesto zajedničke akcije i prave kritike društva, svoju aktivnost svode na međusobne pljuvačine.

Ako se studentima privatnih fakulteta može pripisivati to da im diploma služi samo kao pokriće da bi mogli obavljati funkcije i poslove koje kao takvi ni u jednom normalnom društvu ne bi mogli, onda se zdušno studentima javnih fakulteta može staviti na listu grijehova da parazitiraju na leđima društva zaduženog do grla, a da ne daju rezultate koji se očekuju od njih s obzirom na iznos novca koji se u njihovo obrazovanje investira. Takođe, zabranom odvijanja studijskih programa medicine, prava i prosvjete na privatnim univerzitetima, javni fakulteti se dodatno favorizuju i privileguju. Mnoge benefite koje uživaju studenti javnih uiverziteta ne mogu uživati pod jednakim uslovima studenti privatnih fakulteta kao građani ove države iako i oni učestvuju u njihovom finansiranju. Tako stanovanje u studentskom domu ili ishrana u studentskoj menzi je privilegija samo za studente javnih univerziteta.

Javašluk na privatnim univerzitetima je samo posljedica, a ne nikako uzrok nesređenosti u obrazovnom sistemu. Uzrok su korumpirani političari koji koriste institucije za političku trgovinu kako bi kupili što više glasova i ostali barem još jedan mandat na vlasti. Zatim, u taj lanac sistemske korupcije ulaze pojedini profesori, studenti, a na kraju i većina građana koja toleriše sve to.

Da je ukidanje pomenutih studijskih programa na privatnim univerzitetima jedna politikantska mjera, bez ikakve smislenosti i rezona, lako se uočava po tome da će i dalje postojati mogućnost da se kupuju diplome na takvim ili sličnim fakultetima u Srbiji, Hrvatskoj ili Crnoj Gori. Međutim, što ići u susjedne države, kada će građani Republike Srpske koji imaju štelu za zaposlenje u javnom sektoru, diplomu moći kupiti u Federaciji Bosne i Hercegovine ili u Brčko Distriktu.

Opet, ako ste proleter, zagarantovano je da će te na javnom fakultetu kod svakog predmeta morati glancati stolicu. Sa druge strane, za tatine i mamine kćerkice i sinove, završetak studija u roku je još lakše nego studentima privatnih fakulteta u tome što ne moraju ništa platiti. Neorganizovanost, neutvrđenost, promjenjivoast kriterijuma na godišnjem nivou za polaganje ispita, i opšte pitanje samovolje na javnim univerzitetima, je tema o kojoj bi se moglo pisati dugo i široko.

Ovaj tekst pišem kao student javnog Univerziteta u Banjoj Luci, mislim da mi vlastito iskustvo daje više lgeitimiteta da napišem nešto na ovu temu, ukoliko želimo da iznađemo pravo rješenje za ovaj problem ne možemo posezati za generalnim solucijama. U svakom košu pored žita ima i kukolja. Korupcija prožima svaku poru i oblast našeg društva, nažalost obrazovanje nije ostalo pošteđeno, tako ni javni, a niti privatni fakulteti.