GORAN LAZOVIĆ I BANE VIŠT: Čovek najlakše umire od ništa!

Dojaviću ti čim drugi put umre.

Da ga propustiš preko reda, dobar je, zato mu se i ne živi.

Sinoć smo te pominjali, u Rudanki, na onom mestu gde je nakad bila kafana Točak.

Raspričao se ja, ovaj me gleda i ništa ne veruje, samo štuca i ponavlja: -ju, budala!

Pričam mu kako si me slao u minsko polje, da ti naberem gljiva, da bi imao vremena da Dragani kažeš da je voliš.

Da si mi govorio: -uzmi, puši, znaš da se umire od čistog zraka i zdrave hrane!

Ispričao sam mu i kako smo plakali u Bijeljini, zbog one devojčice koja je prodavala crteže, i skupljala pare, da majci kupi srce.

- Ona je bolesna? - pitao si.

- Nije, sad imam maćehu, majka je umrla.

- Kako onda da joj kupiš srce?

- Od para, i ona će odmah ozdraviti!

Na onaj karton ispred nje, prosuli smo sve iz džepova.

Bilo je tu sitnih i krupnih novčanica, polomljenih cigareta, papirića sa nečijim adresama, bilo i upaljača, prašine, bila i ona britva kojom si mi vadio trn iz malog prsta.

- Šta da radim sa ovim? – pitala devojčica.

- Sve prodaj, i raspitaj se hoće li neko i nas dvojicu da kupi.

Tada smo zaustavili policijski auto i zamolili da nas odvezu do one šume u Dvorovima.

- Šta ćete tamo? – čudio se policajac.

- Idemo malo da se ubijemo!- odgovorio si, i ovaj nije imao više pitanja.

Dobri moj Bane, pričao bih ja tom čoveku i ono što nije za priču, o Ozrenu i ocu Danilu, i kad smo ono u Doboju tražili ulicu za tvoje ime, pa se izgubili u nekom blatnjavom sokaku prema Stanarima, o doktoru Jovi, čestitom čoveku, koji ti je nekoliko dana aparatima tražio jetru, preznajao se dok mu nisi rekao da si je zaboravio u jednom vinskom podrumu.

Bilo mi na vrh jezika, hteo da pomenem kako smo kod one gospođe, u nedođiji, jeli salatu od čuvarkuće, na stolu koji je umesto stoljnjaka bio prekriven ružinim laticama.

Jeo si kao golub, i gledao u njenog šlogiranog muža.

Nisam stigao to da ispričam, prišla nam konobarica kojoj se nešto čudno osećalo iz usta.

- Nije to iz usta, to je verovatno iz zuba!- uveravala me. Up’o mi biber u škrbinu, tri dana ne mogu da ga izvadim!

Bila tvoj đak, toliko dobar da si joj rekao: – daću ti peticu ako napustiš školu, najbolje je da se udaš!

Zamisli, naručila piće za tvoju dušu, i zaplakala.

Eto, tu smo se razišli, ja i taj čovek što je jednom umro.

On otišao sa konobaricom, da joj pokaže koliko je živ, a ja nastavio put Doboja i išao sve do one zgrade na kojoj piše : SVE JE STALO, SAMO SISE RASTU!

Ti sad grad ne bi prepoznao, jer se u njemu ništa nije promenilo otkako si otišao!

Sreća pa postoje Milomir i Olja.

Kad pričam da si bio akademik oni su budni i mogu da potvrde.

Nakotilo se onih što sumnjaju i stalno vrte glavom.

Ako su zaboravili patrijarha Pavla, što bi tebe pamtili?

Dobri moj Bane, sa Zvjezdanom se ponekad čujem.

Kad ga gledam, kao da vidim pola tebe!

Kad bi znao koliko mu fališ, doleteo bi ponekad, bar na kafu, u onu birtiju naspram trga, ili biste zajedno otišli u Šušnjare, da zajedno položite cveće na tvoj grob i da ga uveriš da ti nisi tu, nego gore.

I da sve gledaš, s Leonardom, odozgo, i čuješ Darija Milačaka i Nešu Ivanića kako klincima u ulici Kneginje Milice pričaju kako si bio legenda.

Zamisli, jedan od tih mališana me pitao: -je li istina da je Bane Višt izlagao u Parizu, Londonu, Beogradu i da se zvao – dobojski?

- Jeste! - odgovorio sam.

- Kako ga onda nema u knjigama?

- Ima, nego nema knjiga, sine moj!

I ne daj Bože da ovo pismo pročita veseli Palija.

Otišao bi kod onih svojih drvenih medveda, žive nas pojeo, znaš ga, tvrd na obećanju a lak na suzi!

Pun dobrote kao Savo i Brano Đukanović!

Zato, neka ovo ostane među nama.

Lidiju Žarić ne pominjem.

Sećaš se kako smo prepričavali njen osmeh?

-Hajde, nacrtaj ga! – molio te.

- Hoću, ali kupi mi one skupe boje!

Moj Bane, šta ti je čovek.

Kažem komšiji – nešto si požuteo!

On otrčao do ogledala i pao u nesvest.

Da sam ćutao, kola hitne pomoći ne bi ni dolazila.

Još pamtim reči doktora: - nemoj više ovako da se zajebavaš, čovek najlakše umre od ništa!