ELLE, POL VERHOVEN Perverzna moć individualnosti

Pre nego što bilo šta kažem o Elle, mislim da je važno osvrnuti se na lik i delo Izabel Iper. Iperova je rođena u Parizu 1953. godine, a svoj filmski debi ostvaruje u TV filmu Žana La Huta u dvadeset osmoj godini. I mogli bismo ovako da nabrajamo redom uloge ove Velike glumice (svih impozantnih 131), jer je to, zapravo, najviše što znamo o njenom životu. U današnjem svetu kada je privatni, savremeni, život postao grešna mešavina voajerizma i egzibicionizma, Izabel Iper je uspela da očuva maksimalnu privatnost. Naime, o ovoj glumici znamo da je udata, da ima troje dece i ono glavno – da je jedna od najboljih na glumačkoj sceni sveta. Ukoliko se pomno upustite u njenu filmografiju, to će vam biti i apsolutno dovoljno.

Upravo ovakav način držanja pažnje povezuje Iperovu sa rediteljem Polom Verhovenom, ali i činjenica da u poslednjem filmu ovog reditelja Izabel Iper glumi glavnu ulogu. Naime, Verhoven, poznat između ostalih i po svom filmskom ostvarenju iz 1992. Niske strasti, tada provokativne, erotične scene Šeron Stoun i Majkla Daglasa, uspeva da „zamagli“ tenzijom u iščekivanju ubistva. Iperova svoj život magli svojim provokativnim ulogama, iznad kojih uvek lebdi pitanje – kako je moguće izneti takvu ulogu na perfektan način, ukoliko tako nešto nije proživljeno?

Ne udaljavajući se od svog standardnog biranja uloga (jer ipak, ovde je reč o integritetu i karakteru, a ne o pukoj zaradi), Izabel Iper oberučke prihvata Verhovenov predlog za glavnu ulogu u filmu Elle.

Već na samom početku filma posle mirnog muzičkog uvoda, dočekuje nas naglo, bučno prodiranje kako u stan Mišel (Izabel Iper), tako i u nju samu. Iz perspektive silovatelja vidimo zlostavljanu, krvavu ženu, koja se polako podiže i sprema svoj stan, koji je pun stakla i srušenih stvari, zanemarivši sopstveno telo. Ovo je samo uvod u veliku, šokantnu priču koju Verhoven i Iperova zajedno prave, upuštajući se duhom i tako formirajući film, koji će provokacijama biti teško prevazići.

Mišel nije žrtva silovanja, prvenstveno jer ona sebe tako ne doživljava. Tragovi silvanja se poništavaju, poziv policije je apsolutno negiran. Međutim, Mišel jeste žrtva svog detinjstva kojeg pokušava da se reši, ignorišući oca koji je učinio zlodela i tako obeležio njeno detinjstvo. Njena majka vodi slobodan život, zabavljajući se sa mladim ljubavnicima, provodeći sa kćerkom vreme u brzom ispijanju espresa i insistiranju na prošlosti. Odrastanje je od Mišel napravilo separatisanu, samostalnu, hladnu individuu, vlasnicu firme video-igara, ljubavnicu muža najbolje prijateljice, zlostavljanu ženu, ali i majku. U periodu od detinjstva, do samog čina silovanja, Mišel ima apsolutnu kontrolu nad svojim životom, nad životima bivšeg muža, ali i svog sina. U želji da ne dozvoli patnju koja joj se desila u detinjstvu, sadašnjeg „obeleživača“ svog života Mišel teži da pronađe i uništi, pre svega psihički.

U toku filma scena zlostavljanja se ponavlja više puta, iz više perspektiva. Takođe, ponekad scena ima drugačiji kraj, u zavisnosti od toga šta Mišel želi. Značaj ovom aktu zlostavljanja Mišel daje samo kada je sama sa sobom, u svojim mislima. Na taj način, ona zlostavljačevu ulogu umanjuje. Ona o njemu ne priča, on nije vest kao onomad njen otac, ona nije u centru pažnje kao žrtva. Ipak, kad dozna ko je uspeo da prodre u njene lične prostore, kao odgovor na pitanje zašto? dobiće prosto i jasno: Jer se to tebi moralo desiti. Verhovenova žrtva nije žrtva, ona je karmički prikaz.

Ovo filmsko ostvarenje Pola Verhovena, koliko god objektivno pokušamo da posmatramo, uspeće da isprovocira makar jednu tačku naših razmišljanja, jer se provokativne scene ređaju kao apsolutno normalan svakodnevni način života. Od onog moralnog, do onog religioznog aspekta, Verhoven izaziva subjektivnu nelagodu, koja uspeva da zaseni onu nelagodu koju je junakinja doživela na samom početku i koja se retrospektivno ucrtava u svest gledaoca. Tako, osim prikaza modernog (i materijalnog) života jedne nezavisne individue, reditelj uspeva da dokaže svoj stav – primetićemo sebičnost, gordost i bezobzirnost kod svakoga, samo ne kod sebe.

[1] Stanislavski, Konstantin Sergejevič. Rad glumca na sebi 1. Zagreb: CEKADE, 1989.